Манастир Св. Апостола Петра и Павла

Географски положај и кратак историјат манастира

Манастир Св. Апостола Петра и Павла смјештен је надомак места Чичева у Петропавловом пољу, на четвртом километру југозападно од Требиња. Поменуто поље окружено је са три стране брдима иза којих се пружа море, а са четврте отворено према граду који је истовремено и довољно близу да задовољи евентуалне потребе манастира, и довољно далеко да му обезбиједи неопходни мир. Недалеко од манастира пролазе два значајна пута: један новоизграђени, који води ка Херцег Новом удаљеном од Требиња око 40 км и други – према Дубровнику, удаљеном око 25 км. Близина ова два туристичка центра, као и близина познате Павлове пећине смјештене у стијенама изнад манастира, чине га – нарочито у љетњим мјесецима – све чешћим свратиштем вјерника, поклоника, али и страних туриста.
Петропавловско општежиће успостављено је крајем августа 1998. године, када је за потребе сестринства саграђен нови конак са манастирским параклисом (посвећеним Сабору Пресвете Богородице 26. децембра / 8. јануара). Осим конака, манастирски комплекс сачињавају двије Цркве: једна посвећена Св. Ап. Петру, у данашњем облику обновљена 1906. године за вријеме Св. Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима из друге половине IV вијека, и друга посвећена Св. Ап. Павлу данас још увијек у рушевинама, која је првобитно била само крстионица а тек средином V вијека претворена у Цркву. Израда пројекта и прикупљање средстава за обнову Павлове Цркве су у току. Манастирска земља изван капија углавном је под виновом лозом, воћњацима и маслинама.

Подаци о манастирској цркви

Поред конака са капелом (параклисом) и помоћних зграда, комплекс Петропавловог манастира обухвата и двије цркве.

Прва, већа, подигнута је 1906. године за време епископовања Св. Свештеномученика Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима који – према мишљењу археолога – датирају још из друге половине четвртог века.

Друга, мања, која је данас још увијек у рушевинама, у ствари је дограђена уз већ постојећу базилику и представљала је триконхос подигнут над старијом крстионицом, откривеном током археолошких истраживања протеклих година.
По свему судећи, базилика посвећена Ап. Петру служила је као саборни храм у коме су обављана богослужења, а триконхос са крстионицом посвећен Ап. Павлу био је мјесто гдје се обављало крштење и гдје су (што се види из остатака 16 гробова у њему пронађених) неријетко били сахрањивани вјерни.
Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који је са тимом археолога у триконхосу Ап. Павла вршио ископавања током 2001. године, ова два храма потичу из античког периода. Истинитост његове претпоставке да је ово мјесто било Саборни храм мјеста Зиза и можда епископско сједиште тога времена, показало би да је Требињска Епископија тога времена могла бити утемељена још у античко доба.
Предање преношено са кољена на кољено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у вријеме њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма. Поред тога, о њиховој старости свједочи изузетна сличност са појединим храмовима грађеним у приближно исто време (Базилика Св. Давида у Солуну и Ечмиадзин код Еривана, а када су у питању триконхоси – црквице северне Илирије и Далмације из периода IV до VI вијека).
Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V вијека, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII вијека, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у време Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана. Ископавања и нова истраживања у овом храму свакако би дала потпуније податке.
У триконхосу Ап. Павла вјероватно се служило нешто дуже. Но послије 1377. (година поновног успостављања римокатоличког епископског сједишта у Требињу), обје се цркве користе за сахрањивање. Припреме за реконструкцију и обнову Павлове цркве су у току. А појава да се два храма подижу један уз други, особена за касноантички и рановизантијски период у Далмацији и шире, објашњава се потребом да се уз Саборни храм подигне и црква посвећена мјесном мученику, посреднику или заштитнику, што је Апостол Павле за ове просторе, изгледа одувијек био...

Петропавловска обитељ данас, са игуманијом Павлом, броји 10 сестара: седам монахиња и три искушенице. Осим времена типиком предвиђеног за богослужење, своје вријеме сестре проводе и у радионицама од чијих прихода манастир живи. Тренутно су активне:

радионица за шивење и вез (обични и златовез), и то свештеничких и владичанских одежди, литија, црквеног одјејанија, дарака и сл

радионица за иконопис, у којој три сестре уче и стварају по узору на старе мајсторе византијске уметности

радионица за производњу тамјана, у којој се прави тамјан са мирисима етеричних уља биљака карактеристичних за подручје источне Херцеговине: лаванде, кадуље, вријеска, метвице.

радионица за калиграфију, у којој се – такође по узору на византијску уметност – израђују честитке, разгледнице, украшена васкршња јаја и слични предмети израђени овом техником.

Захваљујући благој клими и великом броју сунчаних дана у години, падине околних брда су обрасле разноврсним љековитим биљем, па је брање и сушење тога биља у сезони његовог цвјетања, као и израда разноврсних чајева и мелема од њега, још једна од активности којом се сестре у слободно вријеме баве.
У оближњој школи монахиње предају веронауку, а у дане суботе и недјеље су са дјецом која ту школу похађају организована дружења у манастиру кроз разне секције или излете у природу.
Манастир је – у духу Епархије чији је органски дио – током читаве године, а нарочито у летњем периоду отворен за посјете бројних гостију, прије свега православних хришћана из земље и читавог свијета. Можда је управо посљедња чињеница разлог што се међу сестрама манастира налазе и монахиње из других земаља, Европе и Америке.

preuzeto sa sajta Eparhije Zahumsko Hercegovacke