Комесмета Српска Православна Црква

Припада ли демократија православним верницима

Аутор: др Гордана Живковић, Број 1001, Рубрика Црква и друштво Сваком здраворазумском мишљењу очито је да Извештај Хелсиншког одбора за људска права за 2007. годину - у коме се недвосмислено и отворено промовише идеја „лустрације“ целокупне наше културне, интелектуалне и академске јавности као неопходне претпоставке унапређења демократизације српског друштва – представља еклатантан пример макијавелистичке логике да политичко исходиште коме се стреми нема алтернативу, а циљ оправдава свако средство.

И томе се не треба уопште чудити, ако се зна да овакве „проевропске“ и „ултрареформормске“ невладине организације и иначе настоје да потпуно елиминишу своје политичке неистомишљенике о чему на својеврстан начин сведочи и прво издање ЈУКОМ-овог (Комитет правника за људска права) недељног Newsletter-a који је објављен уз подршку Фонда за отворено друштво у Србији, а намењен постизању следећих циљева: Да успостави систем раног упозоравања који ће сигнализирати случајеве и појаве угрожавања и кршења људских права и слобода, као и демократских вредности и стандарда у Србији; да алармира невладине организације, браниоце људских права, владине агенције, друге институције, медије и јавност, као и да скрене пажњу на случајеве кршења основних демократских вредности: да браниоцима људских права и организација које се залажу за поштовање демократских принципа и владавине права олакша размену проверених и поузданих информација: да допринесе умрежавању наведених организација и повећању њихових капацитета, како би се ефикасније супротставиле недемократским поступцима и трендовима.Управо руководећи се оваквим „демократским обрасцима“ и наведеним „моралним премисама“, у овом листу се проводи детаљна анализа политичке и „духовне“ ситуације у српском друштву у доба проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. године, те расписивања нових парламентарних и локалних избора, да би се као њен коначни резултат објавио упозоравајући став – Целокупан развој догађаја и ескалација „патриотске“ хомогенизације како у односу на косовско питање, тако и у односу на предстојеће изборе, а имајући у виду отворено учешће у овој кампањи проминентних личности из сфере политике, културе, спорта и естраде, повећана је могућност кршења људских права и основних демократских вредности како по броју, тако и по интензитету. ( YUKOM, Анализе/Извештаји, Newsletter br. 1, Систем раног упозоравања). Наравно, није тешко прозрети прави смисао покретања овако корисног „приручника“ за деловање проверених бранитеља људских права, оличен у конкретним упутствима како велику „причу о људским правима“ испразнити од њене аутентичне цивилизацијске идеје, претварајући је у моралистичку реторику с предзнаком својеврсне „секуларне религије“ за XXI век којој је непожељно све што има национално, хришћанско, а нарочито личносно назначење... Јасно је да поборници гушења традиционалног система вредности у сопственој земљи, по природи ствари теже уништењу аутентичног националног идентитета, те истовремено успостављању идеолошких норми глобализма као пост-националног интегрализма. Само таква „употреба“ људских права могла је корисно послужити (и) као добар алиби, али и „моћна песница“ за одстрањивање из српске јавности свега онога што се не уклапа у овакву „задату“ либералну и глобалистичку идеолошку матрицу... Јер, видели смо, све оно што је патриотско, национално, па дакле и истински грађанско, a priori се проглашава опасним и штетним по демократизацију, што повлачи за собом управо у име реализовања људских права „позив“ на њихову „пацификацију“ и елиминисање из јавног живота. А то само значи да се овде српски народ „по дефиницији“ не сагледава као интегрални део европске политичке и економске структуре, већ антагонистички ентитет и реметилачки фактор...

ИЗВИТОПЕРЕНА И ТОТАЛИТАРНА УПОТРЕБА ЉУДСКИХ ПРАВА

Али, чак и да се разуме као доследна макијавелистичком опортуном политичком маниру оваква једна извитоперена и тоталитарна употреба људских права садржана у споменутом документу Хелсиншког одбора, не може се оквалификовати другачије него апсурдним и на самој ивици гротеске „Протест невладиних организација против напада на Хелсиншки одбор„објављен у виду саопштења за јавност (Београд, 1.10.2008.) – ЈУКОМ, Жене у црном, Иницијатива младих за људска права, Центар за културну деконтаминацију, Центар за мир и развој демократије, Београдски центар за људска права, Правници за демократију –LawDem, Центар за унапређење правних студија, Независно друштво новинара Војводине, Центар за регионализам, Нови Сад, Queeria centar, Глас разлике, итд. Наиме, у саопштењу се протестује „због вандалског напада на Хелсиншки одбор за људска права, које је нажалост у медијима названо протестом“, те захтева пријем код председника државе, Бориса Тадића, и министра унутрашњих послова, Ивице Дачића, уз образложење – „да већ недељу дана не посустаје медијска харанга против Соње Бисерко, а поводом извештаја Хелсиншког одбора за 2007. годину; да је Соња Бисерко без икакве реакције и заштите изложена невиђеном притиску, дискриминацији и шовинистичким испадима и то управо од људи који би у свакој пристојној држави која поштује стандарде људских права и демократске вредности морали да буду, у најмању руку, подвргнути моралној осуди, а у правној држави против њих би били вођени судски поступци; да се у тој харанги у име тобожње одбране права на став, Хелсиншком одбору и Соњи Бисерко негира право на сопствени став и позива на директан линч против ње као отпаднице од „хомогеног српства“; да се преко застрашивања Соње Бисерко застрашују сви они који се сећају и који желе да обелодане чињенице и захтевају одговорност за злочине почињене у име свих мас током деведесетих, јер је напад на њу покушај да се заташкају чињенице које су изнесене у Извештају“. Такође, ове невладине организације захтевају од државних органа „да коначно почну да поштују устав и законе ове земље и да престану да третирају правна питања као идеолошка и политичка и да, у складу са уставом и законима ове земље, што подразумева и ратификоване међународне документе, коначно почну да примењују одредбе које се односе на забрану рада и деловања оних организација које у свом раду промовишу идеје мржње, дискриминације, расизма и свих других облика нетолеранције и мржње, и то без политикантских калкулација и спекулација“. Најзад, невладине организације „захтевају од државних органа да престану да им се обраћају саопштењима већ да почну да примењују Декларацију о бранитељима људских права коју је 8. марта 1999. године усвојила Генерална скупштина уједињених нација (Декларација о правима и одговорностима појединаца/ки, група, друштвених органа у унапређењу и заштити универзално признатих људских права и основних слобода), која, између осталог, у члану 12 став 2 предвиђа да је држава обавезна да предузме све неопходне мере да, преко надлежних власти, осигура заштиту свих, појединачно и заједно са другима, од било ког насиља, претње, одмазде, de facto и de iure непријатељске дискриминације, притиска или било које произвољне радње која је последица њеног или његовог легитимног остварења права поменутих у декларацији.

Свега неколико дана касније (8. 10.2008.) невладине организације окупљене у Коалицију против дискриминације, заједно са партнерским организацијама, издају Саопштење упућено на адресу Народне скупштине и Владе Републике Србије „ најодлучније устајући против организовања скупова ултрадесничарских организација“ чији је циљ заговарање и ширење идеја мржње, насиља и дискриминације, те подсећајући надлежне органе да организовање и окупљање ради кршења људских права, као и говор мржње, посебно на темељу нацистичке и фашистичке идеологије, представљају најтеже облике дискриминације који су у сваком цивилизованом друштву строго забрањени и кажњиви“. Истовремено, ове организације захтевају од народних посланика Скупштине Србије да усвоје Предлог закона против дискриминације иза које стоје организације цивилног друштва, а који је још пре годину дана, управо као реакцију на јавно окупљање ултрадесничарских организација, поднела Либерално демократска партија. „Усвајањем овог закона, Скупштина Србије недвосмислено би изразила свој став против нарастајућих ултрадесничарских, неонацистичких и других тоталитарних покрета у земљи“. Интересантно је, међутим, да је оштрица оваквог њиховог напада усмерена на „парацрквене“, „православно-националистичке“, „конзервативне“ организације - као саставне делове „нове српске деснице“, али и „клерофашистичке“ и „фашистичке“ групе, коју „повезује заједничка мржња према демократији, хуманизму, идеји равноправности и правима мањина“. А „основно упориште“ оваквим српским традиционалистичким, конзервативним, националистичким и клерикалистичким организацијама и удружењима, тврде, јесте Српска православна црква. Јер, управо из „њене идеологије“ црпи се овде – антисемитизам, расизам, а изнад свега, властити етнонационализам са снажном струјом клерикализма. Стога, истичу, идеологију оваквих националистичких и православно оријентисаних организација одликују ксенофобија, језик мржње и антисемитизам, од чега највећу штету имају верске и етничке мањине, стављене тако у неравноправан положај.

РАВНОПРАВНОСТ СВИХ ГРАЂАНА ПРЕД ЗАКОНОМ

Демократија, међутим, подразумева једнако право свих на суделовање у процесу одлучивања о питањима друштвене заједнице у којој живе, а то значи и равноправност свих грађана пред законом. Поставља се, зато, питање могу ли православни верници, као пуноправни грађани српске државе, да буду део цивилног друштва, и као такви кроз разне облике свога удруживања промовишу своје потребе и интересе и боре се за њихово остваривање демократским средствима? Или, само зато што припадају српској нацији и православном цивилизацијском културном и духовном кругу морају остати „по страни“ свега што се у њиховом друштвеном окружењу збива, равнодушни према својој властитој судбини, судбини своје државе, незаинтересовани и апатични према горућим проблемима опстанка народа и друштвене заједнице, окренути свагда искључиво према „духовној вертикали“ и затворени у осаму својих црквених порти? Зашто православни интелектуалци немају приступа на катедрама за религију српског универзитета, за разлику од научника који су атеистички опредељени или пак припадају другим конфесионалним заједницама? Јесу ли православци „по себи“ против демократије, људских права и слобода? Ако се Цркви овако и надаље буде доводило у питање право на реч у јавности о питањима од виталног значаја за живот српске заједнице (упркос томе, што је још 2006. године председник Тадић изјавио да је Црква саставни део друштва и да треба да се пита о многим важним друштвеним питањима), а сваки такав њен покушај или чин проглашавао клерикалистичким или клерофашистичким; ако се верницима као саставним деловима Тела Цркве буде одузимало право на религиозни став у јавности или учешће у православно оријентисаним невладиним организацијама, ако се православци у свој пунини свога бића буду маргинализовали у српској култури, науци, стваралаштву, како се онда уопште могу реализовати прокламована људска права и слободе које припадају свим грађанима без изузетка?! А такво право укључује и право верујућих људи да се боре против друштвене неправде и патологије, рушења и поништавања свих друштвених вредности, обезвређивања вечних идеја истине, правде, стваралаштва и љубави.