Човек је најуспешнији кад прихвати победу другога

Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић, Број 1001, Рубрика Духовност Победити сопствену себичност, тежак је задатак и дуготрајан процес. Заправо, то је нешто што траје кроз све животне токове, са мање или више жара, а увек са тешким последицама по многе.

То је нешто што ми понекад и не примећујемо, тиња у нама неприметно, вребајући прву погодну прилику да се пројави. Ми то често именујемо као „нешто јаче“ од нас самих, не знајући да тако прихватамо живот с наличја, јер очигледно не желимо да се мешамо у свој живот. Препуштамо га да тече мимо нас, док ми очекујемо неки спектакуларни догађај у коме ће се сви наши снови остварити. Тако полако постајемо жртва сопствене маште, да бисмо у даљем току постали безличне бројке неке масе, присталице ове или оне идеје или идеологије. Неретко човеку цео живот протекне у овом и оваквом бекству од себе, а све у потрази за идејом, маштом или привидом. Не видимо се, ни у себи ни међу собом, од слика лидера, претећих парола и неких других знакова и знамења. Као да је мера успешности то да будемо део неке масе, посебно масе која је у тренду. Све осим тога је неуспех, пораз и срамота. Отуда све оне недаће и несреће, које само констатујемо бројчаним изразима без жеље да их дубље размотримо.

ПРЕОБРАЖАЈ СВЕГА НА БОЉЕ

Међутим, има нешто обећавајуће у вези са могућим преображајем свега на боље. Што је још интересантније, и што даје још већи гарант нади у бољитак, на последњим изборима за председника Америке се појавио тај добри зрачак наде. Победник Барак Обама је својим присталицама рекао: Ви сте победили! Други кандидат, Џон Мекејн, који није успео, рекао је својим присталицама: Нисте ви изгубили! Пораз је мој! Ово прихватање победе другога и признање сопствене неуспешности велики је успех. Може неко рећи да је то само вешто казано, али зар није то довољно да се види људска зрелост и одговорност? Зашто тако не поступају и други? Сами знамо колико је живота нестало у неким другим ситуацијама неприхватања победе другога и сопственог пораза. Што је још трагичније, обично се за то оптуживао неко са Запада као подстрекач, што је, реално речено, лош и неуспешан изговор. Овај догађај јасно обелодањује да тамо где постоји лична одговорност, нема места било каквом наговору са стране. Док тамо где тога нема, све је могуће, јер се жели побећи од стварности у свет илузија и фантазија.

Размислимо добро о горе наведеним изјавама, новоизабраног председника Америке и његовог противкандидата, који прихвата победу победника и свој неуспех. Не изазива бунт код присталица, честита победнику и спреман је да сарађује у циљу заједничког бољитка. Научимо се кроз овај пример, и упитајмо се колико пута смо ми другачије поступили. Сигурно је да нисмо били сви у прилици да будемо бирани на неким изборима, али имали смо друге видове конкуренције у животу. Конкурисали смо за радно место, у вези са удајом и женидбом смо можда имали сличне ситуације, или око неке продаје и куповине, наследства и томе слично. Како смо тада поступали? Да ли смо имали снаге да прихватимо успех другога, или смо још увек оптерећени мржњом према успешнијем од нас, у коју смо увукли и многе друге? То питање поставимо себи, и почнимо да живимо свој живот одговорно и без оптерећења себичном саможивошћу.

Заиста, није нимало лако човеку да прихвати сопствени неуспех, али што пре то учини, већа је могућност је да ће успешније превазићи и променити стање на боље. Мудрост је у прихватању стварности, док је неприхватање скоро увек одустајање од стваралачке прогресије. Треба знати да прихватање у овом случају није нестваралачки чин, то је живи процес у коме кротост и неустрашивост темеље победу човека над самим собом, после које он трезвено иступа из себе и комуницира са другима. Неприхватање из разлога личне сујете је нестваралачки чин у коме сви лутамо између бунта и подаништва, увек будући неостварени. То ћемо најбоље разумети ако будемо поштени према себи и расудимо своје поступке којима смо често обесмислили и успех и неуспех. Колико је завађене браће, пријатеља, кумова, само због неприхватања победе другога и неспремности да препознамо стварност? А све је могло боље! Само нико не жели да победи себе, сви желе да поразе другога, имајући погрешно мишљење да је прихватање онога што нам није по вољи знак немоћи и слабости. Не, то није слабост, за то треба много снаге, и због тога опет апел свима да покушамо да, уместо незадовољства и бунта, почнемо са прихватањем. На тај начин почињемо са променом на боље у себи, не видимо другог као противника који нас угрожава, него га доживљавамо као заједничара у добром делу. Али, ако он не ради добро, него лоше? Наставимо и даље у добродетељи и не одустајмо од тога, успећемо сигурно. Неко ће рећи да је ово сувише идеалистички став и наивно размишљање. Није тако, ово је једини могући пут добродетељи, док би све друго било пристајање на саучествовање у злодејству које критикујемо. Заправо, смисао свега је то да није довољно само критиковати зло, потребно је „чинећи добро побеђивати зло“, и то најпре у себи самом.

СТРАЖИТИ НАД СОБОМ

Увек треба бити у себи, непрестано силазити у дубине свога бића и исправљати све лоше навике. Стражити над собом, а не надобудно посматрати шта други чини и једва чекати грешку и промашај другога. Није ни мало лако борити се са собом, много је лакше трчати за другим и његовим гресима и грешкама, али треба стићи себе и познати себе. Не бити оптерећен собом и сопственим нагонима, не стављати себе у центар света, знати да постоји и други са својим потребама. Тај други мене не угрожава, без обзира на то шта чини, само ја могу себе да угрозим. Уверимо се у то размишљајући о себи и својим поступцима према онима које смо означили као своје непријатеље. Почнимо најпре од наших разлога, и упитајмо се ко нас је присилио да некога мрзимо? Нико! Ми сами тако хоћемо! Даље, упитајмо се, зашто нам је други човек мање важан од неке ствари или неког нашег става? Зашто тако сурово судимо другима? Покушајмо да се ставимо у њихов положај, како би их разумели. Да, али он је мене увредио – буни се нешто у нама. Опет не видимо колико сами себе оваквим размишљањем вређамо, а мржња се умножава. Време пролази, број оних које мрзимо се умножава, а ми не видимо да смо сами себи највећи непријатељи. Све више и више посрћемо под теретом мржње коју носимо, болести се умножавају, немоћ је све већа, живота све мање. Ми немоћно посматрамо свој живот и не видимо његову бољу страну, живимо с наличја. Изговарамо се умишљеном угроженошћу, претрпљеним увредама, не увиђајући да непраштањем сами себе највише вређамо.

Вратимо се догађају са почетка, и добром примеру из далеке Америке, где имамо на делу показану одговорност човека према животу. Како свом, тако и животима многих. За њега присталице нису таоци, својина којом самовољно располаже. Он има саборну свест и одговорно поступа. Није успео, али не жели да увећава тај неуспех бунтом и незадовољством. Научимо се и у својој свакодневици поступајмо тако, а много сличних ситуација ће бити. Било на радном месту, у кући, на улици, спортским теренима и многим другим местима. Поделимо победу једни са другима, и живот ће нам бити много лепши. Помозимо једни другима и у случају неуспеха. Не будимо само публика која навија, будимо ствароци који знају шта раде. Преузмимо одговорност за свој живот и животе других, и чувајмо друге од себе, тако ћемо себе сачувати. Успећемо сигурно, само је потребно да то и желимо стварно. А овај пример за углед, из далеке нам Америке, покушајмо да приближимо сами себи и једни другима, почнимо да прихватамо стварност, промишљајући о свему без предрасуда, не бунтујући непотребно и безуспешно. Све може да буде боље, само треба чинити добро, а не чекати само да се добро догоди....