Промовишући манифестацију названу Парада поноса (поноса чиме? - питам се), један од београдских медија је грешком, учињеном не први пут (а можда и намерно), навео и моје име као саговорника на тему о којој се нисам оглашавао нити сам имао намеру да се оглашавам. И премда је протагониста Комедије забуне (the Comedy of Errors) грешку потом исправио, мојој канцеларији стигао је низ реакција верујућих које ме обавезују да дам ову кратку изјаву. 1. Званичан став Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, као и истоветан став свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, а у вези са правима такозваних сексуалних мањина, објављен је током јавне расправе о предлогу Закона о забрани дискриминације, када сам имао част и дужност да тај став јавно заступам и браним.
2. Подсетићу: Српска Православна Црква и традиционалне Цркве и верске заједнице противе се праву на јавно изражавање сексуалне оријентације или било које друге личне склоности, поготову уколико оно вређа право грађана на приватност и породични живот, њихова верска уверења и неприкосновеност достојанства личности.
3. Све друге изјаве, пласиране ових дана у црквеним и јавним медијима, одражавају лична мишљења њихових аутора и не представљају став Светог Архијерејског Синода, који од доношења Закона о забрани дискриминације о овој теми, па ни о манифестацији о којој је реч, уопште није расправљао.
4. У жељи да изнесем свој лични став, послужићу се најпре речима Светога Писма Новог Завета, речима које за хришћане јесу дух и живот и које никада неће бити застареле: „Ни блудници..., ни прељубници..., ни мужеложници... неће наследити Царство Божје" (Ι Кор. 6, 9 -10). На другим местима се, такође директно, говори о противприродном сексуалном понашању, чињењу срама, поквареном уму... (Римљ. 1, 24 - 32), о томе да је срамно и говорити о тајним поступцима неких људи и тако даље.
Затим ћу се позвати на речи аве Јустина Поповића: „Основна еванђелска благовест и јединствена у земаљском свету новина, којом је Нови Завет и на земљи и на небу бесмртно нов, јесте: осуђивати грex, a волети грешника, спасавајући га од греха. Као боголико биће човек је увек несравњено већи од сваког свог греха, па и оног највећег... Хришћанима није допуштено обарати заблуду приморавањем и насиљем, него убеђивањем, речју и кротошћу обављати спасење људи."
Свети Јован Златоуст пак каже: „Ја сам научен да трпим гоњење, а не да гоним; да будем прогањан, а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце."
5. Уверен да ове речи светог Јована Златоуста, великог учитеља Цркве, и нашег српског Златоуста, аве Јустина, недвосмислено изражавају учење Православне Цркве, сматрам да је снисходљивост према насиљу или, још горе отворено или прикривено позивање на насиље, а поготову вршење насиља, тобоже у име Цркве Божје и хришћанске вере, према било коме, па и према несрећним, управо трагичним учесницима предстојеће светогрдне параде, апсолутно недопустиво и супротно свему хришћанском. Насиљем се зло умножава, а не лечи или побеђује.
6. У данашњем духовном, социјалном и политичком стању народа и државе, сматрам да су поједини медији (предвођени протагонистом the Comedy of Errors) и поједине, тобож антагонистички настројене невладине организације - сви основани са истим циљем и од истих финансијера - ову тему ради својих приземних, ако не и подземних интереса наметнули читавом друштву, мада је она за нас суштински ирелавантна.
Епикоп бачки
Иринеј
